ANGELA MERKEL: VREME TEŠKIH ISKUŠENjA

ANGELA MERKEL: VREME TEŠKIH ISKUŠENjA

Između nepredvidljivog Trampa i (politički) zapaljivog Erdogana: Dosad najdelikatniji susret u bogatoj karijeri nemačke kancelarke s novim američkim predsednikom, odgođen za nekoliko dana zbog snežne oluje u Vašingtonu (umesto minulog utorka, petak) i verbalni rat sa zvaničnom Ankarom, u kojem je optužena za nacizam i pokroviteljstvo nad teroristima i terorizmom, čine najednom, za doskora veoma samouverenu Merkelovu, već zahuktalu izbornu kampanju još dramatičnijom, a njen ishod neizvesnijim nego ikad ranije

Trinaesti u mesecu može zaista biti malerozan. Ovaj martovski zaverio se protiv nemačke kancelarke: u poslednji čas, kad je već bila u avionu, s četom poslovnih ljudi i novinara, otkazana je prva, na sva zvona, diplomatska i medijska, najavljivana „vizita“ najmoćnije žene sveta najmoćnijem svetskom lideru.

Tvrdo, i poodavno, fiksirana za minuli utorak, i označena kao najdelikatnija i najteža u njenoj dosadašnjoj, inače veoma bogatoj karijeri, poseta Beloj kući odgođena je za dan kad ovaj broj „Pečata“ već bude pred čitaocima, za petak. Angeli Merkel je iznenada saopšteno da može da pokupi stvari iz aviona i da se raspakuje. Učinio je to lično, u desetominutnom telefonskom razgovoru, Donald Tramp: snežna oluja najavljivala je, upravo za utorak, haos u Vašingtonu, pa ne bi valjalo (ništa) rizikovati.

VERBALNI TURSKO-NEMAČKI RAT Spasena od ledene vašingtonske oluje, Merkelova je bila prinuđena da se vrati na užarenu berlinsku scenu na kojoj besni verbalni tursko-nemački rat, čije se ishod i okončanje ne naziru, i još manje moguće, i neminovne, posledice. Umesto smirivanja političkih strasti, na čemu je insistirala i radila nemačka vlada, i kancelarka lično, u sadejstvu sa generalnim sekretarom zapadne vojne alijanse Jensom Stoltenbergom – njegov dramatični apel, i upozorenje, da partneri NATO, a to su Turska i Nemačka, treba da čine „ono što ih spaja, a ne razdvaja“ – situacija se sve više usijava: Merkelova je neposredno pred neuspelo, i otkazano, poletanje za Vašington čula kako je turski predsednik Tajip Erdogan optužuje da „podržava i štiti teroriste i terorizam“.

O tursko-nemačkom (verbalnom) ratu nešto kasnije, da se vratimo odgođenoj kancelarkinoj poseti Vašingtonu, iako u ovom času možemo baratati samo onim s čime je, s kakvim očekivanjima i namerama, nemačka kancelarka krenula, s nadom da je snežni uragan „Stela“ ovoga puta (četvrtak veče) neće (opet) sprečiti.

U berlinskim političkim, i medijskim, krugovima ovo putovanje nemačke kancelarke, sasvim drukčije od svih njenih prethodnih, i brojnih, predstavljeno je gotovo kao dramatično (i gotovo golgotsko) političko iskušenje: Merkelova je krenula na susret, i u susret, nepredvidljivom Donaldu Trampu, koji ju je, uza sav respekt, zasuo žestokim kritikama, posebno kad je reč o njenoj, ionako problematičnoj, migrantskoj politici, kakve na svoj račun nikad i ni od koga među državnicima nije do sada čula.

DVE POSVE RAZLIČITE LIČNOSTI Nemački mediji i političari su sa neskrivenom zabrinutošću najavljivali, i iščekivali ovaj susret dve posve različite ličnosti i dva sasvim različita temperamenta: hoće li naglašeno uzdržana, hladnokrvno pragmatična Nemica uopšte moći da, ulažući sav svoj šarm i ogromno državničko iskustvo, kakvo na evropskom tlu, osim ruskog predsednika Putina, niko zaista nema, kao i nespornu diplomatsku veštinu, uspeti da uspostavi neposredan kontakt – jedan od prioritetnih ciljeva njene posete – sa politički neiskusnim a impulsivnim američkim predsednikom. S čovekom koji nije skrivao, ni u izbornoj kampanji ni u prvim nedeljama provedenim u Beloj kući, da kreće u pohod na temeljne vrednosti i oslonce kancelarkine moći: NATO, Evropsku uniju i, napokon, samu Nemačku kao smetnju, i pretnju, američkim, najpre privrednim i ekonomskim, interesima koje je Tramp oglasio, i proglasio, za svetinju.

Nisu tu zabrinutost mogle da ublaže ni spekulacije kojima se i u serioznim medijima uveliko baratalo, kako američki predsednik želi da mu nemačka kancelarka održi „seminar“ i pruži dragocene informacije iz prve ruke o neuralgičnim tačkama haotične spoljne politike (Ukrajina, Sirija, nuklearni sporazum sa Iranom) i posebno, možda najvažnije, kako se ophoditi s Vladimirom Putinom: u Vašingtonu, navodno, vlada uverenje da ruskog predsednika, od evropskih lidera, niko bolje ne poznaje od Angele Merkel. Kancelarka će pokušati, primećuje „Špigl“, da u ovom „seminaru“ pronađe pravi ton: da obazrivo dozira i pouči, a da to ipak ne zvuči kao pretenciozno poučavanje.

DISTANCIRANA NEPOSREDNOST Ovdašnji politički i medijski izvori konstatuju da se nemačka kancelarka, poznata, inače, da ništa ne prepušta slučaju i improvizaciji, temeljno pripremila za susret sa impulsivnim američkim predsednikom, koji mnogo ne haje za ustaljena diplomatska pravila, čak ih često napadno ignoriše. Poslovično oprezna vodiće, kažu, još naglašenije računa o svakom detalju. Pokušaće da uspostavi s Trampom kontakt „distancirane neposrednosti“, ne dopuštajući, s njegove strane, gestove bilo kakve intimizacije: javnost neće videti slike, i prizore, poput onih sa susreta američkog predsednika i britanske premijerke Tereze Mej, kako se romantično drže za ruke izlazeći pred novinare.

Važnije od toga biće, svakako, kako će se stvari odvijati u neposrednom dijalogu s mnogo nepoznanica i nepredvidljivosti. Pripremajući se za ovaj susret temeljnije nego ikad pre, kancelarka je, i to kažu, pomno iščitala sve što je Tramp izgovorio u izbornoj kampanji i potom pročitala knjige potpisane njegovim imenom, ali nije bacila sve karte na sopstvenu serioznost, ženski šarm i bogato političko iskustvo. Povela je, navodno po savetu potpredsednika SAD Pensa, i čelne ljude „Simensa“ i „BMV-a: Tramp više veruje poslovnim ljudima nego političarima.

STREPNjE I OHRABRENjA Kancelarku je donekle ohrabrivala pred ovaj susret činjenica koju konstatuju nemački mediji: američki predsednik ipak nije, ne bar još, realizovao najradikalnije ideje i namere u spoljnoj politici (sporazum s Iranom još je na snazi, „anahroni“ NATO nije sasvim otpisan, sporno preseljenje američke ambasade u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim je odgođeno), a ima nagoveštaja da ključni ljudi u kabinetu novog lidera SAD, od šefa diplomatije do ministra odbrane, naginju „real politici“. Kancelarkin pouzdani, i veoma uticajni, savetnik za spoljnu politiku, pronicljivi Kristof Hojsgen procenio je, posle telefonskog razgovora s novim Trampovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, da se svi oni kreću „tradicionalnom političkom linijom republikanaca“.

Ostalo je, međutim, još mnogo nepoznanica, među kojima se, kad je reč o spoljnoj politici nove američke administracije, posebno, kao najdelikatnije, izdvaja pitanje budućeg Trampovog odnosa s Putinom, hoće li se strepnje o mogućem „dilu“ ostvariti i hoće li, možda, jednostranim ublažavanjem ili ukidanjem sankcija Rusiji američki predsednik ostaviti Merkelovu i njene evropske saveznike na političkom sprudu.

NAGOVEŠTAJ TRGOVINSKOG RATA Nemce i njihovu kancelarku najviše brine sve što se tiče njihovih nacionalnih ekonomskih interesa: Tramp je, naime, više puta zapretio da će potkresati krila nemačkoj privrednoj (pre)moći. Njegov savetnik za trgovinu Peter Navaro odavno je uzeo „na nišan“ Nemačku kao ekonomsku silu koja podriva američku moć: prodaje daleko više Amerikancima nego što na njihovoj pijaci kupuje. Prošle godine Nemci su u SAD izvezli robe u vrednosti 107 milijardi evra, a uvezli proizvoda za svega 57 milijardi. Dok je Navaro upozoravao da je to neodrživ odnos, kao „harvardski apsolvent“, u Berlinu se tome nije posvećivala posebna pažnja. Gotovo panična zabrinutost nastala je kad je postao „glavni ideolog“ u Trampovom savetničkom timu: progovorio je resko i preteći (protekcionizmom) kroz usta novog američkog predsednika. Poslovni i politički Berlin protumačio je to kao nagoveštaj mogućeg trgovinskog rata koji bi udario u najosetljiviji nemački nerv: svako drugo radno mesto u ovoj zemlji zavisi od izvoza.

Najave iz Vašingtona da nova administracija planira obuzdavanje uvoza (osetnim povećanjem carina) i pospešivanje izvoza (uz subvencije) ozbiljno su zabrinule zvanični Berlin koji se, prema tvrđenju „Špigla“, ozbiljno priprema i „naoružava“ za kontraofanzivu u najavljenom trgovinskom ratu. „Zavirujući“ u njene pregovaračke papire, uticajni nemački magazin primećuje kako je kancelarka, uz taktiziranje, odlučno rešena da saopšti njenom domaćinu kako bi to s carinama i subvencijama, pod njegovom parolom „Amerika pre svega“, bilo u suprotnosti s pravilima slobodnog tržišta, sporazumima između dve zemlje i međunarodnim konvencijama i da je Nemačka, u krajnjem slučaju, rešena da potegne tužbu protiv prekomorskog saveznika pred Svetskom trgovinskom organizacijom. U mogućoj kontraofanzivi, koja bi mogla da veoma „zaboli“ Ameriku, Berlin se grozničavo trudi da nastupi u „evropskoj (EU) formaciji“, nikako sam.

POLITIČKI PIROMAN Iako se trudi da deluje smireno i neranjivo pred sve žešćim napadima koji stižu iz Ankare, Merkelova je očigledno veoma uznemirena: turski predsednik Redžep Erdogan bi, kao „politički piroman“ (po nemačkim medijima), mogao da joj priredi mnogo nevolja. Svoj bes zbog uskraćivanja mogućnosti njegovim izaslanicima i ministrima da po Evropi agituju za „njegov referendum“ i sultanska predsednička ovlašćenja, Erdogan je najotrovnije usmerio na Nemačku i Holandiju, optužujući ih za praktikovanje nacizma i fašizma. On u tome, prema oceni, i proceni, nemačkih analitičara, ima politički interes: lakše će mobilisati politički heterogeno biračko telo na (zapadno)evropskom tlu. Turska zajednica u Nemačkoj, sa preko tri miliona članova, od kojih milion i po ima pravo glasa na (Erdoganovom) referendumu, najbrojnija je izborna jedinica posle Istanbula, Ankare i Izmira.

Pojačavajući napade, Erdgan je svoje „otrovne strele“ poslednjih dana usmerio direktno ka Merkelovoj. Optužio je nemačku kancelarku da štiti teroriste (misleći na Kurde) i turske „izdajnike“: pojedini turski državljani, činovnici i diplomate zatražili su (i u ovoj zemlji) politički azil u strahu od represalija posle neuspelog državnog udara protiv „sultana“.

Sama Merkelova se našla u krajnje delikatnoj situaciji. Deo političke i medijske javnosti je optužuje da mlako reaguje na zapaljive kritike iz Ankare, dovodeći to u vezu s njenim problematičnim migrantskim dilom s Erdoganom: bacajući sve karte na tu „trgovinu“ – Erdogan je pristao da zavrne „migrantsku slavinu“, tražeći zauzvrat vizne olakšice za turske građane i milijarde evra iz evropske (najviše nemačke) kase – postala je zavisna od turskog predsednika i podložna njegovim pritiscima i ucenama. U godini izbora za Bundestag, koji prvi put sudbinski odlučuju o njenoj, već dugoj (tri mandata) kancelarskoj karijeri, nepredvidljivi Erdogan bi, zaista, mogao da bude ne samo potencijalna nego i stvarana opasnost za Angelu Merkel.

Ionako zapaljivu situaciju posebno, i dodatno, dramatizuje činjenica da turska zajednica u Nemačkoj nikad nije bila toliko opasno politički podeljena. Svaki potres na Bosforu izaziva zapaljivu atmosferu u Berlinu i predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost.

NATO JE AGRESIVNA FORMACIJA KOJA SE IGRA FITILjOM RATA
Prenosimo intervju koji je eminentni nemački političar Vili Vimer, bivši državni sekretar i potpredsednik Skupštine OEBS-a dao (objavljen 13. 3. 2017) glavnom uredniku lista „World Economy“ („Svetska ekonomija“) prof. dr Aleksandru Sosnovskom

Šta očekujete od susreta savezne kancelarke Angele Merkel i američkog predsednika Trampa?

Posetu nemačke savezne kancelarke Vašingtonu ne možemo da posmatramo izdvojeno od njene saučesničke saradnje sa prethodnim predsednikom Obamom. Obama je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da napade na Rusku Federaciju pretvori u stvarnost. I to kao eksponent jednog očevidno dejstvujućeg vojnoindustrijskog kompleksa u Sjedinjenim Državama na čijem čelu je senator Džon Mekejn. To je polazna tačka ove posete Vašingtonu. Već juče je dugogodišnji ministar odbrane Klintonove administracije Peri na američkoj televiziji „Si-En-En“ otvoreno govorio o tome da čak ni u vreme Hladnog rata nije postojala tako velika opasnost od nuklearnog rata kao što je danas. Dalje je potpuno otvoreno govorio o tome da smo došli u situaciju čiji ishod može biti kraj naše civilizacije. U ovakvom tonu u SAD učiniće sve da sadašnjeg predsednika Trampa proglase za neuračunljivu osobu. I zato savezna kancelarka snosi izvornu odgovornost za ovakav razvoj događaja jer otvoreno sarađuje sa protivnicima sadašnjeg predsednika. To za našu situaciju u Nemačkoj znači i opasnost od požara.

U Frankfurtu se navodno nalazi čitav štab CIA hakera koji su sa nemačke teritorije špijunirali ceo svet. Iako su hakeri inače omiljena tema, nakon svih tih otkrića ovde vlada grobljanska tišina. Da li se mi plašimo, da li nas nije briga zbog toga ili se krijemo pod istim jorganom sa CIA?

Ako za osnovu svog prosuđivanja uzmemo dokumente „Vikiliksa“, objavljene poslednjih godina, onda mi u Nemačkoj živimo u nekoj vrsti NATO tamnice, mada smo ovog trenutka još uvek u otvorenom punom vozu. Od ponovnog ujedinjenja Nemačke u našoj zemlji imamo određene pojave o kojima je nemačka javnost sasvim dobro obaveštena. Mi smo navodno 1992/1993. imali odobrenje tadašnje Savezne vlade da angažujemo 2.000 i više agenata CIA. U dokumentima „Vikliksa“ mogli smo da pročitamo kako su američkoj strani stizale direktne informacije iz procesa pregovora o formiranju koalicije za sastavljanje nemačke vlade. Znamo da generalno postoji između 20 i 30 američkih špijunskih organizacija i da ove organizacije naravno deluju, odnosno da mogu delovati i na tlu Nemačke. S druge strane, znamo takođe da na nemačkoj teritoriji deluju ili da bi mogle delovati i posebne organizacije zbog nuklearnog oružja stacioniranog u Nemačkoj. Kada sve ovo saberemo, moramo doista reći da živimo u NATO tamnici. A kada tome još pridodamo i činjenicu da se Sjedinjene Države poslednjih nekoliko godina bave izgradnjom novog zida u Evropi od Rige do Odese, onda mi – skupa gledano – živimo u ekstremno teškoj situaciji. S ovakvom pozadinom čudi da nemačka savezna kancelarka u posetu predsedniku Trampu vodi sa sobom menadžera automobilske industrije, ne nagoveštavajući da će u razgovoru s američkim predsednikom potegnuti tešku temu špijuniranja i držanja Nemačke na povocu.

Donald Tramp je nedavno svom prethodniku zamerio da je navodno prisluškivao njegov telefon. Mekejn je od Trampa zahtevao da pruži dokaze za takvu tvrdnju. Ako se to zaista dogodilo, onda bi akcija prisluškivanja protiv Donalda Trampa mogla da potekne s nemačkog tla. Da li je uopšte moguće da Nemačka svoju teritoriju dobrovoljno ustupa za takve uređaje?

Moramo poći od toga da je ovo možda centralno pitanje naše zemlje uopšte. I to u vezi s američkim i britanskim trupama još uvek stacioniranim na nemačkom tlu. Iako Velika Britanija želi da napusti Evropsku uniju, mi ovde još uvek imamo britanske trupe. Mi smo se nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke saglasili sa ostankom u NATO, ali u NATO kao odbrambenom savezu. Zato je prisustvo stranih trupa nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke bilo prilagođeno promenjenim uslovima. Međutim, karakter tadašnjeg NATO-a bio je drugačiji nego danas. NATO je tada bio odbrambena organizacija koja je, što se tiče naše zemlje, bila strogo ograničena na nemačku teritoriju. Od tada smo dobili promenu karaktera NATO-a za koju nikada nije data saglasnost Bundestaga. Ova saglasnost je, međutim, bila nužna. Drugo u vezi s ovim je da je pravni osnov prisustva stranih trupa na nemačkoj teritoriji vezan za NATO kao odbrambeni savez, a ne za NATO kao agresivnu formaciju, a to već i zbog toga što je NATO, kao regionalni odbrambeni savez, povezan sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Stoga sve ono što američke vojne snage, a samim tim i obaveštajne službe, preuduzmaju na nemačkoj teritoriji, sa mog stanovišta, predstavlja kršenje međunarodnog prava. Poseta nemačke savezne kancelarke novoizabranom američkom predsedniku je i zato tako važna, a za nas veoma intrigantna, jer je gospođa Merkel kartu stavljala na ratnohuškačku liniju dosadašnjih demokaratskih predsednika – od Klintona do Obame – dok predsednik Donald Tramp očigledno kao cilj svoje politike želi nešto drugo. Na osnovu ovoga, po svemu sudeći, o najintrigantnijem pitanju koje bi savezna kancelarka mogla da postavi u Vašingtonu neće biti zbora.

Mesecima smo pričali o „ruskim hakerima“ i strahovanjima da će Rusija pokušati preko hakera da utiče na ishod saveznih izbora. Sada se ispostavalja da više stotina takvih digitalnih „dugih prstiju“ CIA sedi u Frankfurtu. Šta je tu istina?

Teško da građani mogu imati uvid u takve stvari. Mi svakako moramo da, nakon objavljivanja dokumenata „Vikiliksa“ koji su se dosad ispostavili kao pouzdani, pođemo od toga da na polju sajber-aktivnosti može uvek iznova doći do ozloglašenih operacija pod lažnom zastavom. To znači da kada optužujemo nekoga da je učinio nekakvu stvar moramo poći od toga da je u pitanju bio neko drugi koga ne žele da imenujemo. Nalazimo se u situaciji kada mi kao građani jedva možemo da računamo s tim da naši sopstveni državni organi žele da nam saopšte ko se uopšte krije iza spektakulranih akcija na polju sajber-aktivnosti, zato što moramo biti na liniji NATO. Zato bi, imajući sve ovo u vidu, bilo dobro da ne upadamo odmah u zamku koju nam postavljaju kako bi se ostvarili određeni politički ciljevi prema, na primer, Ruskoj Federaciji. U Nemačkoj i u NATO-u se igra fitiljom konflikta i rata protiv Rusije.

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović, prevela: Branka Jovanović

 

Podijeli priču

Komentariši

Your email address will not be published.