NEUSPEH RADIKALNOG LIBERALA

Piše: FILIP RODIĆ

NEUSPEH RADIKALNOG LIBERALA

IZBORI U HOLANDIJI

U Holandiji su u sredu održani izbori koje su mnogi smatrali istorijskim, jer se glavna borba vodila između Partije za slobodu Gerta Vildersa i Narodne partije za slobodu i demokratiju premijera Marka Rutea. Istorijski zbog toga što su, prema zapadnim medijima glavnog toka, na megdan izašli desničar i konzervativac, a u stvari ekstremni i konzervativni liberali. Pobedili su ovi konzervativni

A lmere, gradić na obodu Amsterdama, trebalo je da bude simbol holandske utopije. Izgrađen je na zemlji preotetoj od mora 1932, osmišljen je u potpunosti kako bi bio po meri čoveka i zadovoljio sve njegove potrebe. U skladu sa profilom svojih stanovnika, mahom pripadnika radničke i niže srednje klase motivisanih raznim subvencijama da nasele „novu zemlju“, dugo je bio bastion levice i socijaldemokratije. Danas je grudobran Partije za slobodu Gerta Vildersa i svedočanstvo o tome kako se utopija pretvorila u distopiju. Iskaz sedamdesetdvogodišnjeg Martina Timersa za nemački Špigl možda je najbolje objašnjenje za to šta se dogodilo ne samo sa ovim gradićem već i sa čitavom Holandijom. „Moj otac je učestvovao u osnivanju socijaldemokratske Radničke partije. Ali koga je još danas briga da učini nešto za radnike? Samo Vildersovu Partiju za slobodu. Sve stvari koje nas stare danas primoravaju da plaćamo! Ja još nekako sklapam kraj s krajem, ali moje komšije, stari bračni par, nije više mogao da živi zajedno. Ona je smeštena u dom, a on je u bolnici, jer posle reformi nisu bili u mogućnosti sebi da priušte negovateljicu. Bankrotirali su u 85. godini. Ceo život su radili, a sada ovo? To je proizvod Evrope i svih tih pravila. Ne živimo više u svojoj zemlji“, rekao je on.

Marieke van Horik je pak rekla da je njena „kćerka deset godina čekala na stan solidarnosti, dok ga imigranti dobijaju odmah“. „To nije fer“, dodala je ona. Dvadesetogodišnjaci Stevi Verdujin i Gideon Halberland priklonili su se Vildersu jer se osećaju ugroženo zbog toga što su stranci prema njima netolerantni. „Ovde sve deluje uredno, ali ako se ponašate imalo drugačije, maltretiraju vas. Trebalo bi da budemo tolerantni prema Afrikancima. U redu. Ali oni ne pokušavaju da razumeju nas“, naveli su njih dvojica.

GRAĐANSKI NACIONALIZAM Ovi primeri ilustruju probleme koji danas muče Holanđane i vrlo su indikativni. Upravo su ove tri tačke – socijalni sunovrat, nepravda i netolerancija – glavni oslonac Vildersove politike i motivator njegovih birača, ljudi koji mahom nisu ekstremni desničari, kao što to nije ni Vilders. Ne radi se ni o kakvim predrasudama ili rasizmu nego o doživljenom iskustvu i osećanju zapostavljenosti. Predrasude su pre karakteristika zapadnih medija glavnog toka, koji Vildersa potpuno pogrešno predstavljaju kao konzervativca i ekstremnog desničara, nego njegovih pristalica. Gert Vilders je liberal koji čvrsto veruje u liberalnu ideologiju građanskog nacionalizma. On želi da zaštiti liberalnu tradiciju tolerancije, a ne tradicionalizam kako su ga koncipirali desničarski ideolozi poput Renea Genona ili Julijusa Evole, a koju slede moderni desničari od Trampovog glavnog stratega Stiva Benona do ruskog geopolitičkog maga Aleksandra Dugina. Razlika između Vildersa i većine ostalih holandskih političara je u tome što on veruje u postulate liberalizma čvršće od njih i što je pristalica građanskog nacionalističkog liberalizma, a ne onog postmodernog, globalističkog. Konzervativizam zahteva od običnog građanina mnogo manje od liberalizma ili komunizma. Ne više od odanosti državi, državnoj religiji, vojsci, postojećem društvenom poretku i državnim institucijama. Pravi konzervativizam ne mari mnogo za ponašanje svojih građana sve dok je ono u pravnim okvirima i nije subverzivno. Uzmimo za primer Rusiju. I carsku i modernu. Obe su oduvek bile multietničke, multikonfesionalne države u kojima je svima bilo dozvoljeno da vode privatni, nacionalni, verski život kako god to žele sve dok su verni državi, poštuju istorijsku ulogu Ruske pravoslavne crkve i ispunjavaju svoje građanske dužnosti. Čečenima je, tako, dozvoljeno da obeležavaju sve svoje verske (muslimanske) i nacionalne praznike, ali je pokušaj pobune protiv države energično ugušen.

Gert Vilders ukazuje na društvene probleme u svojoj zemlji na koje bi ukazao svaki političar koji istinski brine za svoj narod, a ne samo desničar ili konzervativac. Njegov odgovor na te probleme, međutim, nije ni konzervativan, niti desničarski, nego se radi o građanskom nacionalizmu suprotnom i etatizmu konzervativnih zemalja poput carske ili današnje Rusije, ali i etničkom nacionalizmu proisteklom iz revolucija u 19. veku. Građanski nacionalizam za koji se Vilders zalaže sličniji je postavci na kojim su građene moderna Francuska Republika i Turska. Francuska je od revolucije 1789, preko promena ustava 1905. i Treće republike, forsirala upravo građanski nacionalizam prvo (najčešće silom) stvorivši francusku naciju od mnoštva različitih etničkih grupa koje su činile francusku državu a potom i apsolutnom sekularizacijom. Dalje od Robespjera i Aristida Brijana u liberalnom ekstremizmu, odnosno građanskom nacionalizmu otišao je Kemal Ataturk i sledbenici ideologije koja je ime dobila po njemu. U oba slučaja, i u Francuskoj i u Turskoj, ovaj građanski nacionalizam suočio se sa snažnim protivljenjem upravo desničarskih i konzervativnih snaga. U prvoj, mnogi su se protivili uklanjanju katoličanstva iz društvene sfere, a u drugoj mnogi su kemalizam smatrali napadom na tradicionalno islamsko društvo. Ovaj sukob vidljiv je i danas. Pristalice Marin le Pen su, iako među njima ima i republikanaca i sekularista, katolici i monarhisti pobornici etničkih nacionalizama Bretonaca, Provansalaca… A pristalice Redžepa Tajipa Erdogana, prvog antikemalističkog lidera koji je ostvario značajniji uspeh, pre svega su muslimani, pa tek onda Turci. Za razliku od konzervativaca, i Robespjer, i Ataturk, pa i Vilders od svojih građana zahtevaju ne samo vernost državi i institucijama već i određenoj ideologiji – sekularizmu, odnosno liberalizmu. Da je Vilders mnogo bliži radikalnom liberalizmu nego desnici ili konzervativizmu ukazuje i činjenica da se, poput svog političkog prethodnika Pima Fortejna (deklarisanog homoseksualca ubijenog 2002), vatreno zalaže za prava gej zajednice i da žestoko podržava državu Izrael, čemu evropski desničari najčešće nisu skloni, već radije gaje simpatije prema palestinskim ciljevima.

Dutch Prime Minister Mark Rutte is applauded by children after casting his vote for the Dutch general election in The Hague, Netherlands, Wednesday, March 15, 2017. (AP Photo/Patrick Post)

Dutch Prime Minister Mark Rutte is applauded by children after casting his vote for the Dutch general election in The Hague, Netherlands, Wednesday, March 15, 2017. (AP Photo/Patrick Post)

STANjE U DRUŠTVU Pored antiimigracionih i antiislamskih stavova, odnosno građanskog nacionalizma, Vildersu je popularnost donelo i sve gore stanje u društvu protiv kojeg se niko, kako to javnost vidi, osim njega ne bori. Ovo potvrđuje i činjenica da se koaliciona vlada formirana 2010, u kojoj su bile i Vildersova stranka i stranka sadašnjeg premijera Marka Rutea, raspala zbog sukoba oko mera štednje koje slobodarci nisu želeli da prihvate, a ne zbog neslaganja oko imigracione politike ili ekstremnih stavova Partije za slobodu. Tokom poslednjih nekoliko decenija Holanđanima su konstantno pooštravane mere štednje i ukidane beneficije, od pomoći za stanovanje preko studentskih kredita do zdravstvenog osiguranja. Pored imigracije, mnogi za ovo krive i Evropsku uniju. Holandija je, najmanje od šezdesetih godina prošlog veka, bila jedna od najprosperitetnijih evropskih država, ali je prošle godine, prvi put od Drugog svetskog rata, većina Holanđana izrazila strahovanje za budućnost svoje dece i narednih generacija. Od svih članica evropskog bloka Holandija je najveći neto finansijer EU, odnosno zemlja koja je davala najviše u odnosu na ono što joj se vraćalo u poslednjih 17 godina.

I da je Vilders uspeo da pobedi, i da je ta pobeda bila ubedljiva, dolazak na vlast bi mu omogućilo samo osvajanja natpolovične većine, jer s njim nijedna od većih holandskih partija ne želi u savez, a sudeći po sadašnjim preliminarnim rezultatima za formiranje bilo kakve vladajuće koalicije biće potrebne najmanje četiri stranke. Posle (za neke) neočekivanih uspeha referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU i pobede Donalda Trampa na izborima u SAD, oči sveta bile su uprte, ne bez razloga, u Holandiju. Sada preostaje da se vidi kakav će rezultat na predsedničkim izborima u Francuskoj ostvariti Marin le Pen, ali ni njoj ništa manje od natpolovične većine u prvom krugu najverovatnije neće doneti ništa. Kako god bilo, istinite su i Vildersove reči po saopštavanju prvih preliminarnih rezultata: „Rute me se još nije otarasio.“

REKORDNA IZLAZNOST

Na parlamentarne izbore u Holandiji izašao je rekordan broj glasača – oko 81 posto upisanih u birački spisak – dok je, zahvaljujući zakonu koji omogućava biračima da glasaju gde god žele, na nekim mestima izlaznost bila i veća od 100 posto. Vladajuća Narodna partija za slobodu i demokratiju premijera Marka Rutea osvojila je, prema prvim preliminarnim rezultatima, 31 od ukupno 150 poslaničkih mandata, dok Partija za slobodu Gerta Vildersa deli drugo mesto sa Demohrišćanskom strankom i D66 sa osvojenih po 19 mandata. U parlament su ušli i Zeleni sa 16 poslanika, Socijalistička partija sa 14, Radnička partija sa devet, Hrišćanska unija sa šest, Partija za životinje sa pet, 50Plus sa četiri, Denk i Reformistička stranka sa po tri i Forum za demokratiju sa dva poslanička mandata. Ruteova stranka ostvarila je, međutim, Pirovu pobedu, jer je osvojila deset mandata manje nego na izborima 2012, a najgore je prošla Radnička partija koja ima čak 29 mandata manje. Najveći dobitnik su Zeleni koji će u novom sazivu imati 12 poslanika više, dok se broj Vildersovih poslanika povećao za četiri, što je znatno manje od prognoziranih 29 poslanika. Svojevrsno iznenađenje je ulazak imigrantske partije Denk u parlament. Nju su osnovali holandski poslanici turskog porekla Tunahan Kuzu i Seldžuk Ozturk, koji su do sada zastupali radikalnu levicu. Ova partija u javnosti nosi nadimak „Erdoganova produžena ruka“ zbog Kuzuovog odbijanja da osudi represiju koju je u Turskoj posle neuspelog državnog udara sproveo Erdogan.

Holandska politička scena je veoma iscepkana i na njoj postoji čak 80 političkih stranaka od čega je na ovim izborima moglo da učestvuje njih 28. Prema sadašnjim rezultatima, najverovatnija je koalicija Narodne partije za slobodu, demohrišćana, D66 i Hrišćanske unije koja bi imala 75 mandata.

Konačni rezultati biće zvanično objavljeni 21. marta, skoro nedelju dana posle izbora, a onda počinje proces formiranja koalicije, što u Holandiji može i da potraje: vlada je od Drugog svetskog rata u proseku formirana za 72 dana, dok nacionalni rekord iznosi 208 dana.

Piše: FILIP RODIĆ za pecat.co.rs

Podijeli priču

Komentariši

Your email address will not be published.