Šok za Martina Šulca

Piše: Miroslav Stojanović

Šok za Martina Šulca

Loš (pred)znak pred izbore za Bundestag: Socijaldemokrate izgubile vlast u svojoj „crvenoj tvrđavi“, najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini (osamnaest miliona duša) Severnoj Rajni – Vestfaliji u času kada se činilo da je njihov kandidat za kancelara (Šulc) izvukao partiju iz duboke depresije, vratio joj nadu i bio nadohvat najvažnijeg političkog položaja u zemlji

Martinu Šulcu nisu (još) sve lađe potonule. Jeste ona najveća. I najvažnija. Njegova stranka, Socijaldemokratska partija (SPD) doživela je težak poraz minule nedelje u njegovom političkom zavičaju: izgubila je vlast u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini (osamnaest miliona duša) Severenoj Rjni – Vestfaliji. Hrišćansko demokratska unija (CDU) trijumfovala je, posle uspeha na izborima u Saru i Šlezvig-Holštajnu, tamo gde se to najmanje očekivalo. Sa „skorom“, sportski rečeno, od tri prema nula, Angela Merkel od nedelje trči pobedničkom stazom ka velikom cilju.

Mnogi je već vide opet na kancelarskom tronu. Četvrti put zaredom. Njen rival, i izazivač, Martin Šulc suočio se s (gorkom) činjenicom koliko politička sreća može biti varljiva. I prevrtljiva. Njegov zahuktali voz, kojim je, sa beznadežno sporednog koloseka uspeo da, zakratko, pretekne kompoziciju konzervativaca, kao da je krenuo u pogrešnom smeru.

Merkel-i-Makron
Izbušeni balon Proleće je kratko trajalo. „Efekat Šulc“, kao pogonska snaga koja je izvukla socijaldemokrate iz duboke krize, delovao je i dejstvovao (samo) u januaru i februaru. Tada je, posle promovisanja Martina Šulca, čoveka koji je političku karijeru gradio u „inostranstvu“ (došao je s mesta predsednika Evropskog parlamenta za šefa partije i njenog kandidata za kancelara), prvi put posle (pre)dugo vremena vrednost socijaldemokratskih akcija na političkoj berzi bila veća od vrednosti političkog kapitala konzervativaca.

Mart je, s gubitkom na izborima u Saru, počeo da „buši (Šulcov) balon“, početkom maja „balon“ su zahvatili olujni vetrovi još većeg izbornog neuspeha u Šlezvig-Holštajnu, a prošle sedmice usledio je pravi politički potres: socijaldemokrate su zabeležile u njihovom „bastionu“ najslabiji rezultat u posleratnoj istoriji. Osvojili su (jedva) nešto više od trideset odsto glasova (preciznije 31,22, a na prethodnim izborima 39 procenata). Njihovi politički protivnici, konzervativci, samo za „dlaku“ su bili uspešniji (32,96 odsto: jedan od, takođe, njihovih najslabijih rezultata u ovoj pokrajini). Ta „dlaka“ je, međutim, pokazala koliko je, ponekad, u političkim nadmetanjima i tako tanušna razlika dovoljna da za jedne bude katastrofa (SPD) a za druge (CDU) trijumf.

Poraz potencijalne kancelarke Iako težak poraz socijaldemokrata pada prevashodno na pleća njihove prve i „gvozdene“ dame u nekadašnjoj prestoničkoj (više od četiri decenije) pokrajini (iz vremena „Bonske republike“) Hanelore Kraft, Martin Šulc ga je doživeo i kao bolan lični neuspeh. Snažno se angažovao u predizbornoj kampanji (dvadeset i tri nastupa) i sopstvenu političku sudbinu (preuranjeno i nepotrebno) vezao za ishod minulih izbora. Na skupu njegovih pristalica u Esenu, uz euforično odobravanje, uskliknuo je da će ga Hanelorina pobeda učiniti kancelarom.

U toj konstataciji bilo je, osim naglašenih emocija, istina i dosta matematički racionalnog: svaki peti nemački glasač potiče iz (njegove) Severne Rajne – Vestfalije. Uz to je išlo i čvrsto ubeđenje, ne samo socijaldemokrata, da će Hanelore Kraft, koja je neprikosnoveno vladala pokrajinom (dosta je onih koji su je videli i kao buduću kancelarku!), biti sigurni pobednik. Njene političke akcije osetno su pale posle duge vladavine, u odnosu na početne godine, ali su sva istraživanja javnog mnjenja, neposredno uoči nedeljnih izbora, pokazivala da je, i dalje, uočljivo popularnija od njenog konzervativnog rivala i izazivača Armina Lašeta.

Sulc

Taktička greška Nije pomoglo. Kraftova je napravila, po oceni političkih analitičara, taktičku grešku kad je insistirala da se u izbornoj kampanji prioritet da lokalnim, pokrajinskim temama, a ne visokoj politici. A tu je bila, očigledno, na skliskom terenu: nekadašnje „srce“ nemačke industrijske moći (Rur, Krupove i Tisenove čeličane) ekonomski zaostaje za gotovo svim drugim pokrajinama. Postala je usko saobraćajno „grlo“ (na njenim auto-putevima prave se nepodnošljiva „začepljenja“, s kolonama dugim desetine kilometara). Stopa kriminala je ovde veća nego kod suseda. Ministarka prosvete (iz stranke zelenih) pokrenula je, uz sve to, kontroverzne rasprave o radikalnim reformama u obrazovanju (koje je, inače, u nadležnosti pokrajina) i gimnazijskoj maturi.

Vrela faza Kraftova je preuzela odgovornost za težak poraz: minut po zatvaranju birališta podnela je neopozivu ostavku na sve stranačke funkcije. A bila je, pored ostalog, i potpredsednica SPD na saveznom nivou. Preuzimanjem odgovornosti htela je da pruži poslednju pomoć stranačkim drugovima, porukom da isključivu krivicu za neuspeh treba tražiti u Diseldorfu (pokrajinska prestonica) i njoj samoj, a ne u Berlinu, u stranačkom vrhu i Martinu Šulcu.

To s „amnestiranjem“ Šulca, neće, međutim, ići ni lako ni jednostavno. Biće, naime, vraški teško da, s pečatom gubitnika – tri poraza zaredom na pokrajinskim izborima – socijaldemokratski kandidat za kancelara, u „vreloj fazi“ izborne kampanje (izbori za Bundestag su 24. septembra) ponovo elektriše sopstvenu biračku klijentelu i trijumfalno protrči kroz Brandenburšku kapiju: u njenoj neposrednoj blizini je stara (i obnovljena) zgrada Rajhstaga u kojoj zaseda nemački parlament.

Očekivanje političkog čuda Bilo bi to, konstatuju analitičari, u okolnostima koje su nastale posle neugodnih „testova“ sa tri izgubljene pokrajinske (izborne) bitke, ravno političkom čudu. „Špiglov“ komentator Filip Vitrok smatra da je Šulc od tog čuda sada daleko kao „Severna Koreja od demokratije“. Ali ima i dosta onih koji veruju da to nije nemoguće. Konzervativci nemaju previše razloga da se raduju neočekivanim uspesima. Manje je u tome njihove zasluge, a više „poklona“ i promašaja njihovih protivnika.

Posle nedeljnog šoka Martin Šulc shvata, i priznaje, da se ovako, kao dosad, narednih nedelja ne može. Šta, međutim, promeniti? On ne odustaje od namere da i dalje izlazi na izborne barikade pod zastavom borbe za socijalnu pravdu, iako ga uveravaju da (pre)naglašavanje te parole u ovoj zemlji, i sadašnjim prilikama, ne deluje previše ubedljivo i mobilizatorski. Podatak da Nemačkoj, odavno, ekonomski nije „išlo“ tako dobro – rekordan izvoz, niska nezaposlenost (četiri odsto, dok je u drugoj evropskoj privredi, Francuskoj, iznad deset odsto), visok budžetski suficit – prekriva i potiskuje činjenicu da nikad u ovoj zemlji nisu postojale tako drastične socijalne razlike. U noći izbornog poraza, i smrknutih lica, Šulc je poručio da nema uzmicanja. Ali potrebno je još snažnije istaći „profil Socijaldemokratske partije“.

Merkel-i-Putin

Dar s neba Angeli Merkel je neočekivani uspeh na izborima u Severnoj Rajni – Vestfaliji pao kao „dar s neba“. I u ovoj prilici su manje bitne bile činjenice, a više njihove interpretacije: jedan od najslabijih rezultata koje je minule nedelje ostvarila Hrišćansko demokratska unija (CDU) proglašen je za trijumf. Uz kancelarski „bonus“, s kojim Angela Merkel, po funkciji, raspolaže i tako tanak izborni rezultat će se u izbornoj mašineriji konzervativaca izdašno politički kapitalisati: uveliko se već sugeriše stanovište da su izbori u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini gotovo isto što i izbori za Bundestag. I da je kancelarka nepobediva.

U završnici izborne kampanje, u situaciji kad su politički rivali praktično izjednačeni, svaki poen može biti dragocen. U tom kontekstu, i ruski predsednik Vladimir Putin pojavljuje se kao neočekivana pomoć Angeli Merkel. Iako se zaklinjala da se neće sresti sa ruskim predsednikom sve dok se radikalno ne promeni „ruska politika u Ukrajini“, otrčala je hitro i hitno u Soči. Zvanično je ta (iznenadna) poseta objašnjena priprema samita G20 (Hamburg, jun), ali su potrebe i ambicije bile daleko pragmatičnije i veće.

Nemačka javnost (čitaj: potencijalni birači) ne sledi previše, naprotiv, sve naglašeniju medijsku i političku „putinofobiju“ (i rusofobiju) da bi neograničeno i beskrajno insistiranje na tome bilo profitabilno. Uz to su rivali, socijaldemokratski prvaci, sve glasnije i jasnije poručivali da neće baš pasti u zagrljaj Putinu, ali hoće otvoren i neprekinut dijalog sa ruskim predsednikom. Tako se u zasluge kancelarki, u njenom taboru, uknjižio i susret s Putinom.

Otimanje o Makrona Rivali se neskriveno „otimaju“ i oko novog francuskog predsednika Emanuela Makrona. Iako je njegov dolazak u Berlin dan po inauguraciji deo protokolarne tradicije u odnosima suseda na Rajni, konzervativci bi da ga predstave kao „hodočašće Merkelovoj“. Njihovi rivali socijaldemokrate pretenduju pak na primat i privilegovan položaj u odnosima sa Makronom. Podsećaju, lukavo, da kancelarka uz „respekt“ s kojim dočekuje gosta, a ovo je četvrti francuski predsednik koji stiže u Berlin za vreme njene vladavine (Žak Širak, Nikola Sarkozi, Fransoa Oland i sada Emanuel Makron) demonstrira uočljivu i hladnu „uzdržanost“ i skepsu (u medije je „procurila“ vest da je Merkelova, pred najužim rukovodstvom stranke, navodno saopštila kako ne namerava da menja politiku samo zato što je Francuska dobila novog predsednika), dok je u njihovom odnosu prema najmlađem predsedniku u istoriji „Velike nacije“, eto, više srdačnosti i emocija.

Vicekancelar i šef diplomatije Zigmar Gabrijel, koji se hvali višegodišnjim ličnim vezama i prijateljstvom s Makronom, sročio je dokument o „novim impulsima“ u nemačko-francuskoj saradnji, u kojoj ne bi bilo mesta za „sitničavost i nacionalnu uskogrudost“, za šta se, inače, iz tabora socijaldemokrata uzimaju na nišan kancelarka Angela Merkel i njen (moćni) ministar finansija Volfgang Šojble.

To „otimanje“ o Makrona bilo je uočljivo i u ponedeljak posle podne, prilikom njegove posete Berlinu. Pre nego što je stigao pred kancelarkin ured, gde su ga čekale sve državne počasti, francuskog predsednika je, takođe uz ceremonijalne počasti, na aerodromu Tegel, što nije uobičajeno, pozdravio socijaldemokrata, vicekancelar i šef diplomatije Gabrijel. Preko njegovog ministarstva lansirana je fotografija o susretu „dva stara prijatelja“.

Kome će, na kraju, naglašeno samouvereni Makron (pri)pomoći, Merkelovoj ili njenom rivalu Šulcu, i da li će za to uopšte biti vremena i prilike – njega tek čekaju veliki izazovi da od, praktično, nepostojeće stranke (za sada je to samo „pokret“) napravi parlamentarnu većinu u nacionalnoj skupštini, a vreme se do izbora za Bundestag (septembar) dramatično ubrzava – ostaje da se vidi. Presudnu reč će, kao i uvek, imati (sve nepredvidljiviji) birači, koji nemaju previše sluha za programirane političke finese i inscenacije.

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Podijeli priču

Komentariši

Your email address will not be published.