Trampov pucanj u sopstvenu nogu

Piše: FILIP RODIĆ

Trampov pucanj u sopstvenu nogu

Trampov pucanj u sopstvenu nogu
Filip Rodić 14/04/2017 Svet, BROJ 466 Ostavite komentar

AMERIČKI NAPAD NA SIRIJU
Piše FILIP RODIĆ

Glasnije od eksplozija tomahavka u sirijskoj vazduhoplovnoj bazi Šajrat u petak ujutro 7. aprila, u redakciji „Pečata“ je dva dana ranije odjeknula vest o smeni, ili izbacivanju Stiva Benona iz Saveta za nacionalnu bezbednost. Benonova smena nije bila ništa neočekivano, naprotiv – sasvim nezaobilazna etapa u sukobu američkog političkog establišmenta, duboke države, neoliberala i neokonzervativaca s predsednikom Donaldom Trampom. Jedino iznenađenje bilo je da je Benonova glava pala tako brzo. Jasno je bilo i da će po Benonovom smaknuću uslediti neki dramatičan događaj, ali ne i da će se raditi o masovnom raketnom napadu na Siriju i dovođenju sveta najbliže ivici oružanog sukoba od kako je počela epoha onoga što mnogi nazivaju novim hladnim ratom. Po sopstvenoj tvrdnji, odluku o napadu doneo je baš Donald Tramp. Kako je sam rekao, njegov stav prema Siriji drastično se promenio u 48 sati. Tih 48 sati savršeno se poklapa sa smenom Benona. Stavljanjem svog potpisa na ovu odluku, Tramp je pogazio sve ono za šta se borio tokom svoje kampanje i sve što je obećavao da će promeniti. Time je izdao, kako je ocenio ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, „staru dobru Ameriku koja ga je izabrala“ i kapitulirao spram Saveta za spoljne poslove, neokonzervativaca, duboke države…

Калибар-и-Томахавк
SVA LEPOTA TOMAHAVKA Koliko je duboka močvara u Americi, koju je Tramp obećavao da će isušiti, najbolje pokazuju reakcije njihovih medija na napad na suverenu državu, suprotan međunarodnom pravu. Novinar televizije Em-Es-En-Bi-Si Brajan Vilijams bukvalno je pao u trans izveštavajući o napadu: „Vidimo ove prelepe slike u noći sa paluba ova dva američka ratna broda na istočnom Mediteranu (…) Ovo su predivne slike zastrašujućeg naoružanja u kratkom letu do tog aerodroma.“ Ovo jeste, da tako kažemo, najpoetičniji primer, ali istovetno oduševljenje napadom je karakteristično i za sve ostale medije glavnog toka. Pored bivše državne sekretarke i Trampove rivalke u trci za Belu kuću, koja je na izvestan način ove napade i najavila nekoliko dana pre nego što su se desili, radost zbog ovog poteza pokazali su i ostali Trampovi neprijatelji bilo da se radi o demokratama ili o republikancima, odnosno bilo da su neoliberali ili neokonzervativci. Notorni senator Džon Mekejn, koji se ni ne trudi da sakrije svoje drugovanje s teroristima, izrazio je u Beogradu, tokom zajedničke konferencije za novinare s premijerom Aleksandrom Vučićem, zadovoljstvo zbog napada i iskoristio ovu priliku da ponovo optuži Rusiju za saučešće u navodnom zločinu zbog kojeg je i izvršeno bombardovanje, ali i za druge „ratne zločine“ u ovoj zemlji. Hvale na Trampov račun prosto su pljuštale sa svih strana, a podršku je dobio i iz inostranstva od gotovo svih američkih saveznika, uključujući čak i Tursku, koja u poslednje vreme nije bila u najboljim odnosima s Vašingtonom i naginjala je tešnjoj saradnji s Rusijom, uključujući tu i rešavanje problema u Siriji.
Argument da je Tramp ovo uradio da bi sebi privukao javno mnjenje, medije, političke rivale i slično, međutim, pada u vodu – ovde se radi o čistom primeru Pirove pobede, jer će ga neprijatelji iz neokonzervativnog i neoliberalnog establišmenta mrzeti dokle god je u Beloj kući i njihovi hvalospevi neće trajati duže od nedelju dana, a ovim je od sebe udaljio enormno mnogo vatrenih pristalica (videti antrfile). Pošto napad s vojnog aspekta nije imao gotovo nikakav efekat (uništeno je šest aviona, a vazduhoplovna baza je gotovo odmah vraćena u funkciju), cilj je morao biti marketinški, ali je i to bio potpuni promašaj. Zagovornicima ove akcije ne ide u prilog ni činjenica da, uprkos tome što su tvrdili da je napad bojnim otrovom izveden sa tog aerodroma, nije pogođen nijedan objekat ili kontejner s ovakvim otrovom, što pak ide u prilog navodima da se radi o lažnom izgovoru.
Promašaj je bila i diplomatska ofanziva protiv Rusije koja je usledila, pošto na sastanku šefova diplomatije G7 nije postignut nikakav dogovor o pooštravanju, odnosno uvođenju sankcija Moskvi zbog njene podrške Bašaru Asadu i ulozi koju igra u Siriji. Po izvršenju napada, zapadni mediji izveštavali su kako su udare osudili samo Rusija i Iran, dok je čak i Kina bila uzdržana. Peking ih je, međutim, brzo demantovao i pokazao da se moderna Kina striktno pridržava tradicionalnih vrednosti i pravila ponašanja u gostima. Dok je predsednik Si Đinping boravio na američkoj teritoriji u poseti Trampu ćutalo se, ali čim je odatle otišao, državna agencija Sinhua je objavila komentar kojim se napad oštro osuđuje, a Tramp opisuje kao „slab predsednik koji je morao da pokaže mišiće“.

REAKCIJA MOSKVE Deo sveta što prezire američki imperijalizam i naklonjeniji je bloku koji predvodi predsednik Rusije Vladimir Putin odmah se zapitao zbog čega Moskva ništa nije učinila da ovo spreči i zašto nije upotrebila moćne sisteme protivvazdušne odbrane kojima raspolaže u Siriji. Pored oštrih upozorenja da se ovakav napad ne sme ponoviti, gotovo da ništa nije urađeno, te mnogi misle da Moskva pokazuje slabost, da Vašington odlučno ide u pravcu kojim je rešio da krene, a da Rusija ne zna šta da radi. Ovde pre svega treba napomenuti da je Rusija do sada imala sporazum sa SAD o nemešanju u međusobne operacije u Siriji, a Moskva svoje sporazume poštuje. Sada je taj sporazum suspendovan. Teorija da Rusija ne zna šta da radi je u suprotnosti sa onim što nam dosadašnje iskustvo sa Putinom i „novom Rusijom“ govori. Slično je bilo kada je Turska oborila ruski bombarder na granici sa Sirijom. Rusi su tada odgovorili promišljeno, nisu brzali i vremenom se pokazalo da je Turska slomljena i bez brzoplete upotrebe vojne sile koja bi više odgovarala atlantistima. Putin je već poslednjih nekoliko godina u situaciji da se prema svojim „zapadnim partnerima“ odnosi kao Staljin prema Hitleru na početku Drugog svetskog rata, sve do direktne nemačke invazije na SSSR. Kao što za Staljina tada u igri nisu bili Češka, Poljska ili bilo koja druga zemlja, već SSSR, tako ni danas glavna pažnja Putina nije usmerena na zaštitu Sirije ili Severne Koreje nego Rusije. Ne bi čudilo da kada je Putin, reagujući na napad, rekao „sve ovo smo već videli“ nije mislio samo na najočiglednije, pripremu za američku invaziju na Irak, nego i da je gledao dalekosežnije i paralelu pravio i sa Hitlerovim planovima za Barbarosu.
Postoje, međutim, dve bitne razlike između situacije u kojoj se nekoć nalazio Staljin i one u kojoj je danas Putin. S jedne strane, za razliku od Staljina koji je bio siguran da će ga Hitler kad-tad napasti, Putin se još nada da neće doći do direktne konfrontacije sa SAD. Takođe, Putinu je potrebno mnogo manje vremena za pripremu za rat no što je trebalo Staljinu, jer su ruske snage danas neuporedivo snažnije nego 1939. i jer su SAD neuporedivo slabije i na civilnom, društvenom terenu i na vojnom polju od Nemaca tada. Uzaludno je, međutim, nagađati koji bi to naredni potez Putin mogao da povuče, jer ako smo išta naučili iz dosadašnjeg njegovog ponašanja, naučili smo da je on nepredvidljiv. Njegove akcije u prethodnim krizama, poput Ukrajine i majstorskog preuzimanja Krima, blokade gasovoda Južni tok, obaranja aviona… ostavljale su bez teksta i analitičare najmoćnijih obaveštajnih službi. Sa sigurnošću se može reći samo da će njegov naredni potez biti dobro promišljen, iznenadan, efektan i neočekivan. Jedna od mogućnosti mogla bi biti da Rusi, koji već sada praktično kontrolišu sirijsko nebo, osposobe i Damask da učini isto. Do tada će uporno svoju borbu sprovoditi isključivo kroz institucije sistema i u skladu s međunarodnim pravom, pre svega kroz Savet bezbednosti UN i insistiranjem na nepristrasnoj istrazi napada hemijskim oružjem, iako zna da od nepristrasnosti nema ništa.
Kao što je praktično nemoguće predvideti buduće poteze Moskve, nemoguće je postalo predvideti i ono šta će Amerika uraditi. Dok kod Rusa predviđanje otežava njihova proračunatost i maštovitost, kod SAD se mogu analizirati samo „racionalni faktori“. A SAD racionalne odavno nisu, u najmanju ruku od dolaska Obamine administracije.
S obzirom na to da je ovim potezom Tramp više bombardovao samog sebe nego Siriju, stiče se utisak da je i na njega, kao u velikoj meri i na predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, nemoguće primeniti uobičajene analitičke metode i da je primerenije pribeći onim psihijatrijskim. Kako drugačije procenjivati poteze čoveka koji puca u samog sebe? Izvesno je, kao što smo rekli, da će oni koji su Trampa do sada mrzeli nastaviti da to čine, a i da će mnogi koji su ga dosad podržavali početi da ga mrze.

Аеродром-у-Сирији

SIRIJSKI TROUGAO
Važno pitanje u vezi sa američkim napadom je i šta se desilo sa 36 nestalih raketa. Iako postoji mogućnost da se više od polovine ispaljenih raketa „pokvarilo tokom leta“, to je malo verovatno, osim ako američka vojna industrija zaista nije dotakla dno. Dva druga objašnjenja bila bi realnija. Prvo je da Tramp nije ni nameravao da ozbiljno udari po Siriji, na šta ukazuje činjenica da su Rusi dovoljno ranije upozoreni na predstojeći napad pa su imali vremena da jave i Damasku, te je pola raketa detonirano iznad Mediterana, a ceo napad je bio samo predstava. Verovatnija je pak moguća tajna upletenost Rusije. Premda legalno nisu smeli da obaraju američke rakete, Rusi su mogli to da izvedu opremom za elektronsko ratovanje, pre svega sistemom „krasuha“, koji se odavno nalazi u Siriji. Korišćenje elektronskog oružja Rusiji omogućava da, makar u javnosti, negira sopstvenu ulogu i da to potkrepi činjenicom da su 23 rakete, ipak, stigle na cilj, a da nijedna ne bi da su oni umešali svoje prste. U svakom slučaju, sigurno je da 36 raketa nije moglo samo da nestane, kao da su u Bermudskom trouglu.

ŠTA KAŽU NAJVEĆE TRAMPOVE PRISTALICE
Čitav niz dobro poznatih pristalica Donalda Trampa iskoristio je javne platforme da izrazi svoje iznenađenje i strah zbog odluke da se napadne Sirija što je u potpunoj suprotnosti s njegovim ranijim stavovima o američko-sirijskim odnosima i samim intervencionizmom. Poznata kolumnistkinja i autor više knjiga En Kalter, koja je podržavala Trampa tokom čitave kampanje, pa čak i objavila e-knjigu U Trampa verujemo, oštro je kritikovala ovu odluku. „Oni koji su želeli da se mešamo u Bliski istok glasali su za druge kandidate“, navela je ona i dodala: „Trampova kampanja zasnivala se na nemešanju u Bliski istok. Govorio je da to uvek ide u korist naših neprijatelja i povećava broj izbeglica. A onda je video slike na televiziji…“ Saradnica Foksa Lora Ingrejem rezignirano je navela: „Rakete lete, Rubio je srećan. Mekejn egzaltiran. Hilari se priključila. Potpuna promena politike u 48 časova.“ Sličnog je mišljenja i britanski politički analitičar Pol Džozef Votson: „Izgleda da Tramp ipak nije bio ’Putinova marioneta’, on je samo još jedna marioneta duboke države i neokonzervativaca. Zvanično silazim iz Trampovog voza.“ Bivša komentatorka Bazfida Tim Tredstoun ukazuje na to koji ljudi podržavaju Trampov „napad na Siriju: Hilari, Mekejn, Lindzi Grejem, Pol Rajan, levičari“, dok su protiv napada „prave Trampove pristalice“. Saradnica Ameriken mirora Makada Dankanson rekla je da je „Tramp napao Siriju bez pristanka kongresa. To nije ono za šta sam ja glasala. On je obećao da neće biti promena režima i ovo pomaže Islamskoj državi“.
Nisu razočarane samo Trampove neposredne pristalice, nego i njegove međunarodne kolege čiju je podršku uživao poput britanskog političara Najdžela Faradža i francuske levičarke Marin le Pen. Prvi strani političar koji se susreo sa Trampom posle njegove pobede na izborima, Faradž je ocenio da će „mnogi Trampovi glasači biti zabrinuti zbog ove vojne intervencije“ i pita se „gde će se to završiti“. Le Penova je rekla da je „zaprepašćena“ Trampovim napadom, jer je sve vreme tvrdio da ne želi da SAD „budu svetski policajac, a upravo je to sada učinio“.

Piše: FILIP RODIĆ za pecat.co.rs

Podijeli priču

Komentariši

Your email address will not be published.